КОЦКА ЈЕ БАЧЕНА
У човековом животу случај често одигра пресудну улогу. Захваљујући њему, наш саговорник је постао оно што је одувек желео да буде.
Када је једног мајског дана 1982 године изашао из зграде новинско-издавачке куће „Дневник“, стискајући под мишком табле својих цртежа, а охрабрен похвалама уредника, Павел Коза је дефинитивно одлучио: постаће цртач стрипа. Али, није било лако донети такву одлуку. Иако се у породици овог талентованог младића креативност одувек ценила и подржавала (отац породице, као и Павел, веома лепо црта; мајка је прави уметник у изради ручних радова, а старија сестра је снимила за Радио-Нови Сад словачке народне песме), када је дошло време да Павел одабере животни позив, и када је он пожелео да се упише у „уметничку школу“, родитељи су сматрали да је упутније да заврши нешто што ће му донети брже запослење. Поштујући очеву жељу Павел је пошао у грађевинску школу, намеравајући да доцније студира архитектуру.
– Сматрао сам да је такав компромис најбољи, јер и на архитектури бих могао да цртам, а то је било оно што сам највише желео.
НЕСКРИВЕНИ ТАЛЕНАТ
Но, живот често, попут најбољег режисера, помери ствари изван уходаног колосека и догоди се баш оно што човек најмање очекује. Да смо сујеверни, рекли бисмо да је то „прст судбине“. У средњој школи Павел је, ношен својом скривеном жељом, прихватио да буде графички уредник школског часописа. Тада почиње његова сарадња са професорком која је била главни уредник тога листа. Она је брзо уочила даровитост свога ученика и посаветовала му да се повеже са Дневниковим „Пан-Арт“ студијем у коме су окупљени цртачи стрипа, илустратори, дизајнери… Ово је било пресудно за даље опредељење Павела Козе. Када је уредник у „Дневнику“ погледао његове радове, одмах је схватио да пред собом има талентованог цртача. Додуше, требало је још доста рада, учења, вежбе, али онај смисао за цртање, са којим се човек роди, био је ту, нескривен.
– Много дугујем запосленим у „Пан-Арт“ студију. Они су ми својим саветима помогли да савладам почетничке грешке и направим прве сигурније кораке у стрипу. Најпре сам почео да цртам насловне стране за „Лунов магнус стрип“ и „Златну серију“ (Великог Блека, Капетана Микија, Загора…) Вероватно је то што сам радио било добро; мислим, задовољавало је одређене критеријуме, јер ускоро ми је понуђено да цртам стрип о Великом Блеку. До данас сам нацртао две епизоде. Осим овог, цртам за словачки часопис „Взлет“ по једну таблу хумористичког стрипа месечно, а сценарио пише мој пријатељ из Кисача Јурај Мадацки.
ВУКОВАЦ ЗАЉУБЉЕН У СТРИП
Док разговарамо са Павелом Козом, откривамо да је он заљубљеник у стрип. Често се догађало да је његов скромни ђачки џепарац, намењен за ужину, остајао у киоску у коме се продају стрип-издања. Ону незаобилазну свеску „за цртање стрипова“ коју су, ваљда, у детињству имали сви афирмисани цртачи, имао је и Павел. Проводио је сате и сате над том свеском и неуморно цртао, цртао, цртао… Истовремено, био је и одличан ђак, вуковац. Данас је он стекао звање техничара високоградње.
Запослење још није добио, јер се ових дана припрема за одлазак на одслужење војног рока.
– Када се вратим из армије наставићу да радим на стрипу. Окушаћу се и у писању сценарија. До сада то нисам учинио јер желим да се усавршим у цртежу. Имам пуно планова за будућност.
Мислиш ли да ћеш, бавећи се стрипом, моћи да обезбедиш материјалну егзистенцију?
-Ја сам рођен 1963 године. Дакле, припадам генерацији која је у стрип ушла у време када је он, у нас, већ изборио своје „место под сунцем“. Данас се цртачима пружају велике могућности. Посао је добро плаћен, а уредници су спремни на сарадњу. Све више се цени домаћи стрип. Зависи од аутора, од његове вредноће и талента, како ће се у свему томе снаћи.
ДЕФИНИТИВНО ОПРЕДЕЉЕЊЕ
Желели смо да сазнамо ко је од цртача имао пресудан утицај на Павела Козу.
– Не бих могао рећи да ми је неко био узор. Иако волим Жироа, Хермана, Брећу; затим класичне цртаче Рејмонда, Фостера, Фразету и Хогарта, ниједан није имао искључиви утицај на мене. Ја сам код сваког од њих проналазио понеки детаљ који би ме одушевио, а потом сам то изражавао на свој начин, негујући сопствени стил. Намерно сам, од самог почетка, избегавао да се угледам, да копирам било кога. Цртање за мене, у ствари, представља начин да изразим своју емоцију, а самим тим неизводљиво је да то учиним на неки туђи начин.
Упитали смо нашег саговорника којег сценаристу посебно цени.
-Од страних сматрам да су најбољи Фостер и Херман који су, као што знате, и сценаристи и цртачи – комплетни аутори. Међу домаћима бих истакао Обрадовића. Мислим да југословенски стрип има веома талентоване цртаче, а и сценаристе.
Р. Поповски