У СВЕТУ АВАНТУРЕ И БАЈКИ
Генерацији стрип-аутора рођених педесетих година, а данас су управо они најистакнутији, често говоре како су на њихов стил утицали Жиро, Рејмонд, Хогарт, Фостер… То је вероватно тачно, али је још тачније да не би имали прилике да се заинтересују за те ауторе да није постојала предратна генерација наших цртача чији су стрипови објављивани после рата и којима припада заслуга што су многи данашњи цртачи уопште почели да се баве стрипом. Данас ћемо говорити о једном представнику те старе гарде коју је красио квалитет и велика продуктивност. Реч је о ЂОРЂУ ЛОБАЧЕВУ.
Игра случаја
Ђорђе Лобачев је рођен у Скадру 1909. године. Гимназију је почео да похађа у Новом Саду (само једну годину), а завршио је у Београду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду историју уметности.
Његово прво дружење са цртежом је у ствари било дружење са карикатуром. Међутим, она му је само била хоби, док је животну егзистенцију стицао у једном грађевинском предузећу. На срећу поклоника стрипа, то предузеће је финансијски крахирало и Лобачев је остао без посла. Тада је одлучио да искористи свој таленат и посветио се цртању. У почетку је то био рад на дизајну реклама и амбалаже, јер тада у Југославији, стрип је био потпуно непознат медијум.
И ко зна да ли би таленат Ђорђа Лобачева икада дошао до пуног изражаја да се у октобру 1934. године у „Политици“ није појавио први новински стрип у нас. „Детектив Х-9“ Алекса Рејмонда и Дешиела Хемета је дело које је наше издавачке куће или приватне издаваче нагнало да почну да издају стрипове. Самим тим и многи талентовани цртачи су упловили у воде стрипа. За веома кратко време појавило се мноштво аутора који су с пуно воље и љубави радили стрип. Осим Лобачева поменимо Навојева, Соловљева, Кузњецова, Лехнера, Јанковића и Шеншина. Није све од почетка ишло глатко. Први текстови и цртежи су били стварно почетнички, али како је време одмицало, квалитет је све више растао.
Плодне године
Прве стрипове Лобачев је урадио 1935. године. То су били „Крваво наследство“ и „Зрак смрти“. Ипак, прави почетак Лобачевог живота у стрипу почиње годину дана касније, када је по роману Јанка Веселиновића настао стрип „Хајдук Станко“. Тај стрип га је афирмисао и Лобачев постаје један од најтраженијих цртача. Почео је да ради веома много. Често и по дванаест часова дневно. Зато није ни чудо што је успевао да сарађује са великим бројем редакција. Његови стрипови су објављивани у листовима као што су „Тарзан“, „Панорама“, „Стрип“, „Црвени врабац“, „Мика Миш“, „Микијево царство“, „Политика“, „Политикин забавник“ и други.
Са почетком рата завршио се најплоднији део стваралаштва Ђорђа Лобачева. Он још 1945. године црта стрип „Пионир Ика и његов друг Жика“, а затим напушта девету уметност и не враћа јој се пуних двадесет година. Тек у периоду од 1965. до 1967. године почиње поново да ради, и то за „Политикин забавник“ за који је нацртао пет стрипова, а за часопис „Пегаз“ завршава причу „Чаробњак из Оза“ коју је био почео још 1941. године, али га је рат прекинуо на дванаестој табли. Урадивши ово Лобачев више није радио нове стрипове, међутим, није ни нестао са стрип-сцене, јер његови стари стрипови се непрестано објављују. Једно од најзначајнијих признања за његов рад је објављивање књиге „Чудесни свет Ђорђа Лобачева“ која се појављује 1976. године у издању „Издавачког завода Југославије“. За ову књигу Лобачев је поново урадио стрипове по народним песмама и приповеткама. То су „Женидба Душанова“, „Баш Челик“, „Пропаст града Пирлитора“, „Чардак ни на небу ни на земљи“ и „Биберче“.
И, то би укратко било све о Ђорђу Лобачеву који од 1955. године живи у Лењинграду, али често долази у Југославију, интересује се за југословенски стрип и његове младе ауторе и навија за њих.
Рецимо и то да он, иако више не ради стрипове, није престао да ствара и још и данас у СССР-у илуструје многе књиге, а нарочито преводе наших писаца.
Св. Обрадовић