Име нашег данашњег саговорника без сумње буди пријатне успомене некадашњим верним читаоцима познате стрип-библиотеке ДЕЧЈИХ НОВИНА „Никад робом“ у периоду шездесетих година. Његови поштоваоци данас су – са часним изузецима – његови вршњаци (што ће рећи, особе у раним тридесетим годинама). „Никад робом“ је касније постао полигон за авантуре популарног (и куђеног) „динамичног дуа“ нашег стрипа – МИРКА И СЛАВКА, па је ускоро и тај серијал угаснуо. Бранко Плавшић је и ту упослио своју вредну оловку, али шта је данас са њим? Биће најбоље да он сам све исприча о себи и свом стрип-прегалаштву…
– Бранко, како је кренуо твој животни пут, посао са стрипом – и зашто баш са стрипом?
Првог јула 1949. сам се родио у Босанском Новом. Како да кажем, читајући стрипове, код мене се родила жеља да их радим, с обзиром да сам у школи показивао таленат. Цртао сам пуно, највише за себе. Као ученик објављивао сам у МАЛИМ НОВИНАМА – илустрације на произвољне теме, а био сам активан у школској ликовној секцији. Мислим… не могу себи да објасним како и зашто – копирао сам неке цртаче и потом дошао на идеју да и сам нешто радим. Била је то само жарка жеља – непојмљиво ми је било да то црта људска рука!
– Колико си стрипова креирао?
Истину говорећи, ништа сем два стрипа за ДЕЧЈЕ НОВИНЕ; један сам и написао сам, вестерн који сам нацртао под утицајем Кастиља. Било је то ружно опонашање… Стрип се звао КЕЛИ БРАНДО – био је то мој први стрип са мојим ликовима према мом сценарију. Други рад ми је био стрип са НОБ тематиком. Предат ми је написан сценарио који је неко други направио. То су били моји први стрипови. Са мојим ликовима. Е, после сам радио низ стрипова и ништа није било моје! Увек сам радио на туђим креацијама, или бих – ако би неки цртач био болестан или одсутан, прискакао у помоћ, па сам тако радио БЛАЖУ И ЈЕЛИЦУ према ликовима Радета Богичевића. Касније сам низ година радио МИРКА И СЛАВКА у комбинацији са креатором Десимиром Жижовићем – Буином, или сам. Након ДЕЧЈИХ НОВИНА покушао сам радити у СР Немачкој, што ми је и успело у почетку. Био сам под руком и надзором Валтера Нојгебауера, тако да сам поред пуно илустрација направио и један стрип о ПИКОЛО ШТАЈНЕРИМА (пећинским људима), а радио сам и на стрипу о ФИКСУ И ФОКСИЈУ. Но, пошто нисам имао „папире“ за боравак у Немачкој, вратио сам се у Југославију и занемарио то. Да не заборавим; ПИКОЛО ШТАЈНЕРЕ је креирао неки италијански цртач, док су ФИКС И ФОКСИ само два карактера у галерији остварења Валтера Нојгебауера.
– Шта ти је сада преокупација?
Углавном – ако то могу рећи – посао у ДНЕВНИКУ, у Новом Саду. Радим на стрипу ВЕЛИКИ БЛЕК, али не бих остао само на томе. У међувремену правим стрип по сценарију Душана Вукојева, под насловом КАМЕЛЕОН, са савременом домаћом тематиком. Желим да покажем колико имам цртачких способности, без досадашњих утицаја и опонашања некога. Немам нарочитих амбиција. Волео бих да асистирам неком добром цртачу… Рецимо, Банету Керцу (поменути Бане за то време седи мало даље, слуша разговор и церека се на ово). Сматрам да сам годинама успео да изградим само добру, прецизну линију – ништа више! Ваља бити скроман… (Бане се и даље смешка, али без злурадости).
– Која су ти интересовања и шта очекујеш од стрипа?
Ако је реч острипу у Југославији, сматрам да ћемо остати вечити почетници и „пионири“. Имамо добре цртаче, чак и добре сценаристе, али смо усмерени на погрешну страну. Молим, ја нисам дискутант! Сви ми, цртачи стрипова, осим ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, остали смо у оквирима класичног израза. У нашим редакцијама се тражи такав стрип. Такозвани авангардни стрип не би још нашао места у нас, нисмо још спремни за то. Бар мислим тако…
– Имаш ли сада неког узора? И да ли си се развијао према неком?
Узор… У сваком добром цртачу тражим себе, гледајући како то раде други. Што се тиче узора – Хал Фостер је под бројем један. А Алекса Рејмонда су сви опонашали. Био је јунак педесетих година. С поштовањем гледам на њега, али се рађе окрећем према човеку који је унео нешто ново. Он се зове Жан Жиро. Својим начином рада заразио је читаву плејаду нових цртача. Мислим, илустрације ради, у нас су постојале генерације аутора. Испред нас је увек ишао светски стрип, али из времена Рејмонда! Данас је то случај са Жироом илити Моебијусом. Он је доказ да у стрипу и његовој креацији није речена задња реч.
-Колико познајеш тзв. авангардни, боље речено, модерни стрип и шта мислиш о њему?
Не знам… Нека остане отворено питање. Не могу рећи да га познајем, мислим да је оно, што је у нас авангарда, у свету превазиђена ствар. Не полемишем о томе, испред мене је и није у мом домену. Али сам за то да са тим треба да се експериментише и да се тражи нова читалачка публика. Ваља бити објективан – више се држим класичног стрипа; за овај модерни још нисам, јер му нисам дорастао. Испред мог је времена. Јер, ако неко жели живети од стрипа, неће појести тежи хлебац! Нека се бави тиме до краја или нека одмах батали оловку. Стрип је врста уметности, која се мора познавати као… Човекова анатомија… Као наука!
– Даљи планови?
Ништа посебно – да ме здравље послужи, да буде добрих стрипова и бољих цртача – али не од мене ха-ха-ха! Онда, да добијем стан, сина који ће се бавити стрипом… Што се тиче мојих квалификација, ја сам човек који обрађује земљу, али који воли стрип, црта га и од тога живи.
Разговор водио
Бојан М. Ђукић