Са именом Здравка Сулића наши су читаоци имали прилике да се сусретну и на страницама YU Stripa и то у неколико наврата.
Разговор са познатим уметником водили смо непосредно по његовом повратку из Љубљане, где му је недавно уручена награда „Андрија“, коју сваке године додељује „Клуб девете уметности“ из Љубљане.
Сигурно сте у детињству, попут многих малишана, читали стрипове?
– Па, почео сам… Волео сам стрипове. Пратио сам и сакупљао „Мика Миш“, само ми је отац једног дана спалио све примерке, зато што сам пао из математике. Рекао је: „То је због стрипова“, и бацио све у ватру.
Да ли је неки цртач у то време оставио на Вас посебан утисак и да ли је касније, на неки начин, на Вас утицао?
– Волео сам Рејмонда и Фостера, међутим, не видим баш да су утицали на мене. Али, волео сам њихове стрипове.
Шта је било пресудно да се прихватите цртања стрипова?
-Стрипове сам почео да радим зато што су требали „Кекецу“. Питање је да ли бих и сам почео? Не знам, можда…
Ваш први стрип у „Кекецу“ и један од Ваших првих стрипова уопште, био је „Црвени коњаник“. У то време снимљен је и истоимени филм у совјетско-југословенској копродукцији. Да ли је та околност била пресудна да то буде баш тај стрип?
-Не, није ништа утицало. Листу је требала наша тема и тражили су од мене да то направим. Мислим, то је тако дошло…
Да ли се сећате ко је био аутор сценарија?
-Не! Правио је неко… не могу сад да се сетим… али, тај „Алекса Дундић“ је јако упеглан. Несигуран сам био тада.
Временом сте, ипак, развили лежеран стил.
-Да. Наравно, после је са радом дошла лежерност. А оно је било тврдо цртано. Зато што ми је то било нешто ново… осећао сам неку несигурност у себи… тражење… како ћу, шта ћу? Онда нисам имао никаквог искуства у том послу, осим што сам читао друге ствари.
У „Кекецу“ сте објавили низ биографија у лавираној техници. Како сте се одлучили за такав начин рада?
-То се увек радило у неким тежим условима: ноћу, у задњи час… Две стране су штампане у колору – односно штрих, па су потом бојене – а две су биле црно-беле. Сад, те црно-беле странице сам због временске оскудице почео да цртам лавирано, јер сам могао лежерније, брже, да радим. Мислим, ако већ журиш и радиш линеарно, онда се сваки погрешан потез види. Добро, може и то да се поправи, али радећи лавирано осећао сам се слободније, испало је после да сам углавном тако радио.
Један од Ваших последњих радова у „Кекецу“, пре но што је променио формат, била је сторија „Плави месец“. Ко је писао сценарио за тај стрип?
-То је радио Александар Тадић, новинар „Кекеца“. Ја се једва сећам тог стрипа.
О Петру Желалићу!
-Да, да, о Петру Желалићу. Сећам се само да сам га радио лавирано, али не могу да се присетим много детаља.
Многи оригинали вам недостају?
-Пре неколико година послао сам гомилу оригинала у унутрашњост неким људима који су желели да покрену дечји лист. У међувремену сам негде затурио њихову адресу и сад више не знам ни из ког места су се јавили.
Ипак сте неке оригинале успели да сачувате?
-Да, после тог догађаја сам се мало опаметио, па сам се трудио да их враћам кући. Узимао сам чак и клишеа и правио отиске. Само та клишеа су дуго стајала, а ја нисам знао да временом пропадају, да се цинк поједе, па сам се врло непријатно изненадио када сам после правио отиске. На срећу неке отиске сам урадио одмах.
Шта Ви мислите које је стрипове лакше радити: оне чија се радња одиграва у даљој прошлости, или, пак, оне који се баве догађајима из свакодневног живота?
-Лакше је радити стрипове савремене тематике. Са мало средстава… на крају не треба готово ништа тражити. Све је познато. Средњевековне теме, на пример, треба увек богатије цртати да би се читаоцима објаснило доба у коме је радња смештена, а које они не познају. То су неке епохе, то је начин живота који тешко можемо да замислимо.
Које сте теме најрадије цртали?
-Ниједан стрип ја нисам урадио својевољно, увек ми је то стизало наручено.
Значи, увек сте радили по поруџбини?
-Увек по поруџбини! Ниједну ствар ја нисам сам започео и понудио. У ствари, увек сам био затрпан сценаријима. Ја нисам имао времена да правим нешто своје.
Како сте се сналазили када сте цртали костимиране стрипове?
-Нису ми требали никакви костими. Знам сваку епоху, осећам је. Никад нисам пропустио да прочитам макар малу новинску вест из те области, наравно, ако ми је дошла до руку. Интересује ме то. Имам богату литературу и много сам читао о томе.
Ви сте студирали архитектуру. Да ли Вам је то користило приликом цртања стрипова?
-Можда у неким детаљима, али ништа нарочито.
Шта Ви мислите о коришћењу помагала. Ту првенствено мислим на фотографију. Да ли, и у којој мери, она може да помогне цртачу стрипова?
-Може, у ствари, више да одмогне. Може да помогне ако се ради о неком податку у смислу документације и тада човек мора да се користи тиме… Али, за само цртање… Ја сам гледао људе који се заробе, цртају фотографију, она их толико понесе да, да… да некако не могу да се извуку. У ствари, треба извући суштину из ње и бацити је. Направити можда једну скицу по њој и одмах је бацити и радити нешто своје.
Фотографија није решење, цртач мора да нађе свој стил. Кад цртач има свој стил може да уради шта год хоће. Сваки проблем може да реши на неки једноставан начин.
Фотографија, тобоже, намеће решења, али их она у ствари нема. И често одвлачи у нека опонашања.
Стрипове „Трг робова“, „Стрелац горостас“, „Млади илегалац“, радили сте црном темпером. Да ли су и остали Ваши стрипови рађени на тај начин?
-Нису сви! Неке сам цртао тушем, а неке темпером.
Најпре сам скицирао оловком, затим лавирао плавом воденом бојом површине које су у штампи биле растиране и тек на крају исцртао темпером. Иначе би се темпера растопила.
Да ли бисте данас нешто мењали у начину рада?
-Да. Радио бих друкчије. Лежерније. Ишао бих више на лепу линију.
Ви се никад нисте потпуно професионално бавили стрипом?
-Не! Био сам у сталној служби где сам морао милион других ствари да радим, па тек ноћу да цртам. Онда, када сам био најодморнији боравио сам у редакцији: писао сам слова, монтирао… Сви стрипови који су објављени у „Кекецу“ прошли су кроз моје руке, милион некаквих монтажа и прекрајања које нико не примећује. Ту ми је отишло главно време, а стрипове сам углавном ноћу радио. Било би боље да сам само цртао. Али, то је у оно време било, па и данас је, прилично несигурно, иако је било мало нас који смо то радили.
Тек шездесетих година је почела да се тражи домаћа тема. Сећам се, у листу „Пионири“, после ослобођења, уредник Душко Радовић је хтео да убаци стрип – Пају Патка. Наишао је на велики отпор. Говорило се: Шта ће нам то. То је нама страно, то су Американци измислили… Врло тешко је ишло.
Својевремено сте у листу „Рад“ објавили два стрипа?
-Да, оба из НОБ-а. Сећам се да сам тада набавио некакве штампане растере које сам исецао и лепио, па преко тога цртао. Али, чак и такав бедан растер је у то време представљао нешто ново. Само ме је то петљање са растером одвукло у тврдоћу.
За популарну едицију „Никад робом“ реализовали сте такође неколико свезака?
-То је било по Бизетићевим фотографијама. Он је снимио неке одличне фото-стрипове, па је од мене тражено да то претворим у цртеж. Међутим, боље је кад човек ради сам. Рецимо, неки кадар ја бих сасвим друкчије нацртао, и то ми је у раду стално сметало. То је био занатски посао.
И други су радили по његовим фото-стриповима. Грбић је у „Кекецу“ радио „Николетину Бурсаћа“.
Шездесетих година сте објављивали стрипове истовремено у неколико листова. То је несумњиво било веома напорно?
-Ја сам тада превише радио. Поред редовног посла у „Кекецу“ радио сам, да тако кажем, преко времена за лист „Пионири“, за „Рад“, за не знам још кога, све у исто време, тако да богами нисам издржао годину, годину и по, и разболео сам се. Баш када сам завршио биографију Саве Шумановића у „Кекецу“ отишао сам у болницу. После изласка из болнице, но још сам био слаб, наставио сам да радим, само су онда биографије ишле на две стране. Са четири су смањене на две.
Да ли сте били задовољни са хонорарима?
-Па, у „Кекецу“ сам био добро плаћен за оно време, двадесет хиљада по страни. У то време та сума је била сасвим довољна. То могу Новици (Новица Ђукић, у то време главни и одговорни уредник „Кекеца“ оп. п.) да захвалим. Новица је и сам радио илустрације и знао је да је то тежак посао. Мислим да нико тада није ни помишљао да плати толико.
А у „Малом јежу“?
-У „Малом јежу“… не могу да се сетим. Било је нешто мање. Према њиховим условима ни они нису тако лоше плаћали.
Сматрате ли да је повољније да је уредник човек који се и сам бави цртањем?
-Да! Боље је када је уредник човек који је из струке јер он онда зна више да цени тај мукотрпни посао.
Али „Кекец“ је тада, колико нам је познато, имао одличан тираж, значи могао је да плати толико?!
-„Кекец“ је тада одиста имао одличан тираж.
Ко је створио концепцију „Кекеца“?
-Новица је стварао концепцију… Мислим, „Кекец“ је почео са оним прилогом у „Борби“ на две стране, једном недељно две стране. Недавно сам прелиставао комплете „Борбе“. Изненадио сам се кад сам видео да је све то преламао и илустровао Новица. Једно две године је све сам радио.
Шта по вашем мишљењу мора да поседује један стрип-цртач?
-Треба, пре свега, непрекидно да црта. Барем у почетку да ради према моделу, док не развије свој стил и рукопис.
Многи почетници греше што кад наиђу на неки проблем одмах замишљају како би то решио овај или онај славни цртач, тако да их то потпуно паралише и последица је да све мање верују у себе.
Да се вратимо мало у садашњост. Добитник сте награде „Андрија“ за 1980. годину. Да ли вас је то признање обрадовало?
-Па, то је лепа пажња. Обрадовало ме је.
Да ли сте некада, у време када сте радили стрипове, помишљали на тако нешто?
-Ма, какви! Нисам никада помишљао да ће се за такве ствари давати награде. У оно време, а и данас има тога, владало је мишљење да је стрип шунд. Такво је време било. Тако да сам ја мислио да је то заборављено за сва времена. Никада ми није пало на памет да ће то неко ископавати после петнаест, двадесет година и још давати награде.
Да ли ћете се, с обзиром на ово признање, вратити стрипу?
-Не знам… можда.
Здравко Зупан